Zovem se Miljana.
I ovo pišem ne zato što tražim sažaljenje, već zato što želim da podelim snagu, borbu, svetlost i poneki osmeh… i kad je najteže.
Godine 2018. dijagnostikovan mi je rak dojke. Taj trenutak je zauvek podelio moj život na “pre” i “posle”. Prošla sam kroz lečenje, operaciju, strahove koje rečima ne možeš lako opisati – ali i kroz ogromnu unutrašnju snagu koju ranije nisam ni znala da imam.
Nakon toga, mislila sam da sam završila sa borbom. Međutim, 2023. godine saznala sam da imam metastaze na trbušnoj maramici i omentumu. I ponovo – isto pitanje: Zašto opet? I ponovo ista odluka: Neću se predati.
Od tada se lečim ponovo, ali ovaj put drugačije živim. Još snažnije. Još svesnije. Još zahvalnije.
Otputovala sam u Rim, Pariz, Istanbul, Lisabon, Hong Kong… Šetam, planinarim kad god mogu, smejem se, provodim vreme s prijateljima. Iako imam četvoro odrasle dece koji me više ne trebaju svakodnevno, ja i dalje želim da im budem primer. Ne kroz savete, već kroz život.
Ne dam bolesti da me slomi. Ne dam sebi da prestanem da dišem – punim plućima.
Ovaj blog sam pokrenula da bih podelila iskustva, padove i uzlete, ali najviše – da bih pokazala da i kroz bolest možemo živeti punim srcem.
Ovo je moj prvi post u kategoriji „Život sa dijagnozom“, i nije prvi korak u mojoj borbi – i sigurno nije poslednji.
Ako si ovde, hvala ti što čitaš.
Ako prolaziš kroz nešto slično – znaj da nisi sam/sama.
A ako si zdrav/a – živi. I ne zaboravi da je svaki dan zapravo dar.
Dobro došli u moj svet.
Miljana